„Tamo je rodno mesto najupornije povratne groznice”, govorio bi severni Nemac kada bi se nakon boravka u Petrovaradinu vratio u svoju domovinu, a zapisao je Franc Šams početkom 19. veka. On navodi i da, kada god bi se u inostranstvu govorilo o nekom naselju u vezi bolesti, „bilo bi to o Petrovaradinu”. Građani u udaljenim oblastima carstva navikli su da o Petrovaradinu čuju samo jezive novosti i vesti o smrti još od vremena poslednjeg rata sa osmanskim carstvom, a čuli su i o posledicama katastrofalne kuge koja je 1795. i 1796. godine pogodila Srem. Otprilike iz tog vremena potiče i pogrdni naziv „Petre ukopaj” (Peter grab ein) za Petrovaradin (Peterwardein).
Sredinom 18. veka, u najintenzivnijem periodu izgradnje Tvrđave, Petrovaradin je imao velikog uticaja na smrtnost ljudi. Šams je zabeležio kako se „smrtna truba u Sremu čula još jače”, ali to nije saznao iz zvaničnih izvora, već na osnovu usmene priče tada još živih svedoka koji su mu pripovedali da je gradnja Donje tvrđave stajala živote na hiljade radnika. „Izgleda da su u to vreme Parke smestile svoj glavni logor u uski krug ove građevine, da bi nama danas jedva zamislivom broju od pedeset do sedamdeset ljudi dnevno otsecale tanku nit života”, zabeležio je Šams.
U to vreme slabo nastanjen Srem nije mogao ni izdaleka da obezbedi neophodan broj radnika za započete nadzemne i podzemne radove na Tvrđavi. Radnici iz udaljenih krajeva su posle dugog puta dolazili u Petrovaradin već mrzovoljni, nenaviknuti na klimatske uslove i brzo su gubili zdravlje. Po dolasku na gradilište dobijali bi alat za kopanje i pod nadzorom vojske iskopavali zemlju i prenosili je na predviđena mesta. Prilikom kopanja radnici bi često nailazili na masovne grobnice iz kojih su na svetlost dana dospevale hiljade kostiju ljudi i životinja, sahranjenih tu nakon neke bitke ili epidemije kuge. Leševi su često pronalaženi poluraspadnuti i kod radnika izazivali jezu i gađenje jer su njihove ostatke morali da prenesu kako bi ih sahranili na nekom drugom mestu. Na zdravlje su uticali i loš smeštaj, nemarno lečenje i loša ishrana, što je dodatno pogađalo radnike već iscrpljene do iznemoglosti.
Pored radnika, u Petrovaradinu je često bila i velika koncentracija vojske. Više nego što je to smeštaj dozvoljavao, na jedan krevet je dolazilo po nekoliko vojnika. Skučen prostor za ležanje je usled „različitih mirisa higijenskih navika” onih koji su tu boravili doprineo češćoj pojavi bolesti nego što je bilo uobičajeno. Tokom decenija 18. veka, jedna za drugom smenjivale su se zarazne bolesti, a da niko nije pokušao naći osnovni uzrok njihove pojave. Na prilazu Tvrđavi sa Dunava ljudi su prolazili žurno, zadržanog daha i začepljenog nosa zbog nesnosnog smrada hiljada uginulih riba i insekata i prelazili mostove ispred Vodene kapije. Tek početkom 19. veka obrazovana je Sanitetska komisija kako bi, ako ne iskorenila, barem umanjila ove probleme. U tu svrhu je jedna od prvih sprovedenih mera bila izgradnja „šlajza” koji je doprineo bržem oticanju stajaćih voda u šančevima oko Vodenog grada, čime je stvoren prostor za slobodnu i prijatnu šetnju stanovnika prema pontonskom mostu.
U neposrednoj okolini Petrovaradina, a isto tako i sa bačke strane, Dunav je znao da se izlije po nekoliko puta godišnje. Kada bi se reka povukla u svoje korito, za sobom bi ostavljala velike količine vode koja se leti lako pretvarala u smrdljive baruštine. Prema Šamsovom opisu, najgori su bili letnji dani koji su počinjali prijatnim i mlakim jutrom, ali bi oko podneva nastala nesnošljiva zapara izazvana vrućinama, da bi uveče ponekad bilo neprijatno hladno.
Među zapisima koji svedoče o teškim uslovima rada na izgradnji Petrovaradinske tvrđave izdvaja se i onaj koji kaže da se u narodu dugo održala kletva: „O, junače, dabogda ti duša Varadin gradila!“.
Moja Tvrđava 