Među brojnim istorijskim izvorima o bici kod Petrovaradina 1716. godine izvajaja se zapis istoriografa u službi bečkog dvora barona Dimona. On nije bio prisutan kod Petrovaradina, ali iz predgovora njegove knjige, objavljene u Hagu 1725. godine, vidimo da je za građu koristio više izvora. Imao je više dopisnika, među kojima i generale koji su učestvovali u operacijama kod Petrovaradina. Dimon napominje da se obratio i princu Evgeniju Savojskom, ali mu on nikada nije odgovorio. Ipak, kasnije je od Savojskog dobio neke izraze zahvalnosti jer je verno opisao njegove podvige.
Između ostalog, Dimon je zapisao da je dan pred bitku održan sastanak austrijskih generala. Neki od njih su smatrali da treba samo premostiti Dunav i u Petrovaradinu ostaviti jak garnizon koji bi bio dopunjavan ljudstvom i snabdevan potrepštinama preko mostova na Dunavu. Na taj način neprijatelj bi se iscrpeo i na kraju bio primoran da se povuče. Drugi visoki oficiri su izražavali optimizam. Iako je neprijatelj imao brojčanu nadmoć, ona je bila predviđena, isto kao kod Sente, pa je ipak potučen. Nije bilo nerazumno nadati se novom uspehu sada kada su trupe bile odmornije, bolje naoružane, komandant je bio isti, a njegove pobede ulivale su poverenje. „Šta još možemo poželeti kada iza sebe imamo Tvrđavu, dobro opremljenu artiljerijom, a u kojoj smo gospodari – mi? Položaj na kom se nalazimo takav je da vojska koja primi žestok udarac može ovde potražiti pomoć.” – govorili su pojedini oficiri. Princ Evgenije je odlučio da napadne neprijatelja 5. avgusta u 4 časa i 30 minuta, sat vremena pre izlaska sunca. Negde oko 22 časa, vodenice na Dunavu koje su bile uzvodno od Petrovaradina otkačile su se od obale, naletele na pontonske mostove i prekinule prelazak vojske sa leve na desnu obalu Dunava. Zbog ovog događaja napad je kasnio dva i po sata i počeo tek u 7 časova ujutro.
Jana van Huhtemburga (1647–1733) nizozemskog slikara.
Bitka je bila završena do 12 časova kada je princ Evgenije iz šatora velikog vezira, na hartiji iz osmanske kancelarije, poslao prve izveštaje o pobedi. Osmanska vojska je, sa namerom da spasi živu glavu, bila primorana da ostavi sve. Na bojnom polju su ostala najrazličitija artiljerijska oruđa, municija, tone baruta, šatori vojnika i oficira, hiljade konja i kamila, preko 100.000 vreća pirinča i kafe, desetine hiljada krupne i sitne stoke, a među najprestižnijim trofejima bile su zastave, konjski repovi i talambasi. Sve što je moglo biti pokazano caru kao trofej odneto je kao simbol pobede i izloženo u katedrali Sv. Stefana u Beču. Princ Evgenije za sebe je zadržao samo šator velikog vezira. (Vrednost šatora sultana zaplenjenog kod Sente 1697. godina bila je oko 40.000 florina, što bi danas iznosilo oko 800.000 evra.) Sve ostalo je podeljeno među vojnicima. Zaplenjena je velika količina konjske opreme i sedala, od kojih su mnoga bila posrebrena, ponekad pozlaćena ili ukrašena dragim kamenjem i plemenitim metalima, skupocena odeća, persijski i turski tepisi, jastuci, prekrivači i druge tkanine, predivni konji i kamile u koje su austrijski vojnici gledali u čudu, kao deca u iznenadnoj poseti cirkusu.
Od svih slika i gravura na nam prikazuje najverodostojniju prerspektivu bojnog polja
kod Petrovaradina 5, avgusta 1716. godine.
U saradnji sa Muzejom grada Novog Sada njena kopija je našoj javnosti prvi put predstavljena na izložbi 300 godina Bitke kod Petrovaradina 1716-2016. autora mr Siniše Jokića.
Pre par meseci pojavile su se indikacije da je autor ovog prikaza bitke italijanski slikar Antonio Calza (1658–1725)
„Da su te stvari prodate po onolikoj ceni koliko su vredele i da je taj novac podeljen vojnicima, bili bi obezbeđeni za ceo život. Ali, taj ratni plen nije na taj način iskorišćen. Raznet je, uništen, ne za se gde su završile sve te stvari.” – zapisao je Dimon. Izveštaji o bici, koji su već nakon nekoliko dana stigli u Beč, sadržavali su detaljne podatke ne samo o broju poginulih i ranjenih vojnika i oficira, već i o broju poginulih i ranjenih konja po svakoj regimenti pojedinačno. Takođe, tačno je utvrđena količina ratnog materijala koji je zaplenjen i koji je opljačkan od strane vojnika. U danima posle bitke, bile su potrebne stotine konja da se prenesu sav zaplenjeni materijal i dragocenosti. Zarobljeno je i oko 700 žena starosti između 14 i 25 godina. Pored detaljnih austrijskih izvora o zaplenjenom ratnom materijalu, postoje i detaljni osmanski izvori.
Nekoliko dana posle pobede kod Petrovaradina, princ Evgenije Savojski poveo je vojsku ka Temišvaru koji je pao nakon samo par nedelja opsade. Naredne 1717. godine zauzima i Beograd, čime je stvorio povoljne uslove za mirovne pregovore koji su se održali u Požarevcu sredinom 1718. godine.
Zapisi na marginama
I pored toga što jedini savremeni istorijski izvor pominje samo „jak vetar” koji je duvao u danima pred bitku, vremenom je nastala legenda o snegu koji je pao noć pred bitku. Ovaj jak vetar je sprečio da se gorepomenute vodenice izvuku na obalu, pa su tokom noći između 4. i 5. avgusta naletele na pontonske mostove. Nije isključena mogućnost da je ovo delo osmanske vojske s obzirom na to da je ona i prilikom opsade Petrovaradina 1694. godine pokušala puštajući debla drveta nizvodno da prekine vezu leve i desne obale Dunava preko pontonskog mosta. Kada je u pitanju „jak vetar”, i danas je za područje Novog Sada i okoline karakteristična pojava olujnih vetrova, često praćenih kišom, a ponekad i gradom. Iako broj dana sa olujnim vetrom tokom jula i avgusta nije velik, srednja maksimalna brzina olujnog vetra, kada se pojavi tokom ovih meseci, iznosi 21–22 m/s (80 km/h), a apsolutna brzina vetra može da dosegne i 30 m/s (110 km/h). Za poređenje, olujni vetar koji je pogodio Novi Sad i Petrovaradin 7. jula ove godine, praćen kišom i gradom, bio je brzine od „samo” 17 m/s.
Druga najpoznatija legenda govori o izgubljenom turskom blagu, nestalom u močvarama Petrovaradinskog rita. S obzirom na to da se bitka odigrala kod Petrovaradina, legenda o izgubljenom blagu je najverovatnije nastala i održala se među lokalnim hrvatskim stanovništvom. Još i danas se kod starijih građana Petrovaradina može za živu stoku čuti – „blago”.
Moja Tvrđava 